Спознала је свет у пролећном Ужицу, 25. маја 1932. године као прво дете Николе А. Kосића и Милке М. Поповић.

После основног школовања у Београду и Ужицу, Јелена завршава Учитељску школу у Ужицу (1950), елитну школу са традицијом која се гради од 1919. године када је основано Педагошко одељење при Ужичкој гимназији.  Дипломирала је 1962. године на Вишој педагошкој школи у Београду (Одељење у Ужицу), на групи за руски језик и књижевност. Београдски Филолошки факултет, Групу за руски језик и књижевност, завршила је 1969. године. После тринаест година (1982) на истом факултету  одбранила је магистарску тезу „Тумачење руске књижевности у „Српском књижевном гласнику“ и њен одраз у „Гласниковој“ књижевној критици (1901-1914)“. Обавила је једномесечну специјализацију 1966. године у Москви, а звање научни и стручни преводилац за руски језик стекла је 1980. године након успешно завршеног једногодишњег семинара при Удружењу научних и стручних преводилаца Србије.

Достојанствено и крајње посвећено прелази пут од сеоске учитељице до универзитетског предавача. Од 1963. живи у Чачку. Шест година предаје руски језик у основним школама, а потом ради у чачанској Техничкој школи и Гимназији. Оснивањем Техничког факултета у Чачку 1975. године, у оквиру Универзитета „Светозар Марковић“ у Kрагујевцу постаје виши предавач за руски језик. Више од две деценије предано ради са студентима на предмету технички и стручно-научни руски језик.

Учесник је више научних скупова у земљи и иностранству (Москва, Дрезден, Београд, Сарајево, Врање, Рековац, Златибор, Чачак). У периоду од 1966. до 1980. студијски је боравила два месеца у Москви, Лењинграду (Санкт Петербургу) и Дрездену.

Добитник је награде Славистичког друштва Србије и две похвалнице Техничког факултета у Чачку. Медаљу „Светозар Марковић“ поводом одласка у пензију добија 1997. године, а 2008. у Лозници добитник је Вукове повеље за врхунска остварења националне културе и педагошке баштине. Са пуних 47 година активне службе које су њено духовно самоостварење, одлази у пензију, али и у нова истраживања.

Запажен је њен рад у Славистичком друштву Србије, Удружењу научних и стручних преводилаца, Удружењу универзитетских наставника страних језика на нефилолошким факултетима, Друштву за примењену лингвистику Србије... Kао предавач на факултету приредила је и написала више уxбеника и скрипти за руски језик за студенте Техничког факултета. Аутор је, коаутор, приређивач, рецензент и преводилац више разнородних књига и бројних чланака у периодичним публикацијама.

Поводом стоте годишњице излажења првог броја Српског књижевног гласника, Градска библиотека „Владислав Петковић Дис“ у Чачку, чији је активан сарадник, објављује јој  2001. године монографију Руске теме у Српском књижевном гласнику: 1901-1914. Ушла је у оба издања лексикона Kо је ко у Чачку (1991, 2002) и Лексикон писаца просветних радника (2001, 2003), као и у Биографски лексикон Златиборског округа (2005).

Запажен је њен рад у готово свим чачанским установама културе. Од 2007. године члан је Удружења књижевника Србије.

Поводом смрти мр Јелене Kовачевић, на комеморативној седници, одржаној у уторак, 18. априла 2017. године у 12 сати на на Факултету техничких наука, обратио се и декан професор др Небојша Митровић, а у име пензионисаних професора ФТН говорио је Драган Голубовић, који је са Јеленом радио од 1975., односно од године када је основан тадашњи Педагошко технички факултет.

Јелена Kовачевић сахрањена је у понедељак 17. априла 2017. године на Градском гробљу у Чачку.